Da li je uspeh povezan isključivo sa manjkom osećajnosti?

Povezane objave

• 5 načina da postanete ekspert u organizovanju vremena 18/12
• Ovih poslova uskoro neće biti 15/10
• Kako da ostavite bolji utisak na poslu? 12/11

Od malih nogu, kada se dete sprema za proces socijalizacije, od prvih momenata druženja sa decom u parku, preko vrtića, do škole i dalje, roditelji se trude da usade detetu i onaj momenat da se istakne, odbrani i gura da bi bilo vidljivo i da bi kasnije moglo da traži i dobije ono što bi htelo. I to je u redu, do onog momenta kada se njihova ličnost ne formira u osobu koja to „guranje“ radi bilo kad, bilo gde, nad bilo kim zbog svega što bi poželela/o.

Metodi u toj liniji nisu moralno prihvatljiv put za uspeh. Koliko god okolina pričala da je svet džungla i da se moramo laktati, zamislite kako bi bilo kada bi svi tako doslovno razumeli i počeli da primenjuju. Da li bi bilo prijatno osetiti taj lakat?

Uspeh i ponašanje prema drugima

Uspeh je rezultat talenta, znanja, kontinuiranog rada i pravog momenta. Ali i saradnje. Ne možemo ni tad da se okružimo samo sobom i da sebi pružamo instrukcije, pitamo sebe za mišljenje i da se uzdamo isključivo samo u svoj korpus znanja. 

To nije realno ni moguće.

U redu je ukoliko imamo drugačiji karakter, isto tako drugačije navike, ali moramo da vežbamo socijalnu interakciju i emocionalnu inteligenciju. 

U uspehu je važno ne biti sujetan i znati da uspeh koji sada imamo, imamo ga sada, ali nam nije ostao u nasledstvu, jer moramo da ga gradimo i dalje i na tom putu moramo da radimo sa drugim ljudima.

Nema veze da li imamo iza sebe preduzeće na čijem smo čelu, da li smo menadžer u drugoj firmi, da li smo radnik u sektoru ili smo privatnik/ca koji/a zapošljava petoro ljudi – ti drugi ljudi su nam važni i bitno je da, makar na društveno prihvatljivom nivou, komuniciramo sa njima.

Da je istina ovo što pišemo i da dobija na značaju i u praksi pokazuju stavke koje se često dopunjavaju prilikom koncipiranja modernog HR-a, a to je briga o zaposlenima. 

Empatija i briga o zaposlenima, pa i razumevanje za njihove nenamerne greške podstiču radnike na poverenje, motivaciju i predaniji rad, a uspeh automatski ne znači više samo naređivanje, zaziranje i „lupanje šakom o sto“.

Moramo da dajemo da bismo dobili

Mnogi najuspešni ljudi ovog sveta, nevezano iz koje zemlje dolaze, iz koje profesije i koliko bili čudni u svom ponašanju, morali su nešto da daju i da budu društveno odgovorni. Dobro, nisu zakonski morali, ali tretira im se kao plus, kao jedna uspešna reklama i kao – poverenje.

Setimo se koliko je Novak Đoković dao ljudima kojima je pomoć najpotrebnija, koliko se preko svoje fondacije zalaže za obrazovanje i mišljenje mladih, koliko je donirao za respiratore u vreme pandemije i slično.

Ima i drugačijih primera. Čudnijih, bolje rečeno.

Recimo, Bil Gejts je milijarder, filantrop, i jedan u vrhu od onih koji deo novca donira Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, ali je poznat kao „namćorast“ poslodavac i jedan od onih sa teškim karakterom od kojih se zazire. Jedan je od takvih koji je svoju uspešnost, uticajnost i moć koncipirao na perfekcionizmu. I to je ok. 

Šta nije ok? Veruje se da moćnici, bez obzira na to koja je profesija u pitanju, pa i biznismeni, baziraju svoj uspeh na temeljnom ponašanju koje isključuje tu elementarnu empatiju. 

Dakle, bez obzira na hijerarhiju koja se dobrovoljno prihvata potpisivanjem nekog ugovora, čovek prema čoveku mora da bude blag i saosećajan kada je to potrebno i da se uvažavaju osnovna prava ljudskosti.  

Uspeh je moguć i na taj način.